Виртуелна храброст је ту, увек. На форумима, блоговима, причаоницама... Олако се изговора нешто што се иначе, у реалном животу, не би рекло.
Схватам да су блогови многима "издувни вентил", лични дневник писан под псеудонимом или не, свеједно. И да они који то пишу, у највећем броју случајева, пишу "за своју душу", без обзира да ли имају читаоце или не. У том смислу блогови и имају своју вредност, и своју добру страну.
Ретке су особе које ће вам рећи у лице оно што су вам индиректно рекле на неком форуму, или директно, преко мејла, ћаскања,... Таквих скоро да и нема, или се бар ја не сусрећем са њима :) Најдрастичнији случај је случај једног корисника система за електронско учење, кога се најчешће и сетим када је виртуелна храброст у питању. Дешавања су можда од пре годину дана. Док сам читала те његове постове, дуге, пуне сарказма и неодобравања, створила сам у себи неку врсту предубеђења да се ради о храброј особи која ће исто тако разговарати и уживо. Пошто је у то време неко други "сарађивао" са том особом, мени су једино стизали мејлови са новим порукама са тог форума.
Сусрели смо се доста касније, везано за исту проблематику. Уживо. Једном, два пута, три пута... И све и да покушам да се сетим боје гласа, не бих успела... Чак ни у сну не бих могла да повежем да је то иста особа. Тих, несигуран, збуњен, можда чак и уплашен? Такав утисак је остављао сваки пут. Ни трага од оног "форумаша".
Кренула сам од тога да му више одговара електронска комуникација, да једноставно не воли или не жели да разговара уживо. И да се не ради о некоме ко је само виртуелно храбар већ да је једноставно такав тип особе у комуникацији са неким са ким можда и не би причао, да не мора ;)
Стицајем околности, његови блиски познаници које упознајем, чувши да имамо "заједничког пријатеља" упућују ме да он ужива у електронској провокацији и препуцавању преко порука... То му је једини начин на који ће и исказати негодовање или одобравање, свеједно...
Чему храброст на форуму, ако је нема у реалном животу? Можда само у испуњењу неких личних хирова, али на дуже стазе не видим ништа корисно у томе.
Остаје да се запитамо да ли би на исти начин рекли то што негде, у овом виртуелном свету напишемо...
Схватам да су блогови многима "издувни вентил", лични дневник писан под псеудонимом или не, свеједно. И да они који то пишу, у највећем броју случајева, пишу "за своју душу", без обзира да ли имају читаоце или не. У том смислу блогови и имају своју вредност, и своју добру страну.
Ретке су особе које ће вам рећи у лице оно што су вам индиректно рекле на неком форуму, или директно, преко мејла, ћаскања,... Таквих скоро да и нема, или се бар ја не сусрећем са њима :) Најдрастичнији случај је случај једног корисника система за електронско учење, кога се најчешће и сетим када је виртуелна храброст у питању. Дешавања су можда од пре годину дана. Док сам читала те његове постове, дуге, пуне сарказма и неодобравања, створила сам у себи неку врсту предубеђења да се ради о храброј особи која ће исто тако разговарати и уживо. Пошто је у то време неко други "сарађивао" са том особом, мени су једино стизали мејлови са новим порукама са тог форума.
Сусрели смо се доста касније, везано за исту проблематику. Уживо. Једном, два пута, три пута... И све и да покушам да се сетим боје гласа, не бих успела... Чак ни у сну не бих могла да повежем да је то иста особа. Тих, несигуран, збуњен, можда чак и уплашен? Такав утисак је остављао сваки пут. Ни трага од оног "форумаша".
Кренула сам од тога да му више одговара електронска комуникација, да једноставно не воли или не жели да разговара уживо. И да се не ради о некоме ко је само виртуелно храбар већ да је једноставно такав тип особе у комуникацији са неким са ким можда и не би причао, да не мора ;)
Стицајем околности, његови блиски познаници које упознајем, чувши да имамо "заједничког пријатеља" упућују ме да он ужива у електронској провокацији и препуцавању преко порука... То му је једини начин на који ће и исказати негодовање или одобравање, свеједно...
Чему храброст на форуму, ако је нема у реалном животу? Можда само у испуњењу неких личних хирова, али на дуже стазе не видим ништа корисно у томе.
Остаје да се запитамо да ли би на исти начин рекли то што негде, у овом виртуелном свету напишемо...
Ovo me je podsetilo na priču jednog poznanika koji se "nakačio" na neki od sajtova za upoznavanje, u nadi da će sresti ljubav svog života.Svoje iskustvo je opisao u jednoj rečenici - svi su najbolji ljubavnici i sve su najzgodnije i najfatalnije žene....Izgleda da je internet mnogima sredstvo za lečenje kompleksa i pravljenje lažne slike o sebi....zato ga valjda i zovu virtuelni svet.
ОдговориИзбришиKomplimenti za lepu muziku!
Сајтови за упознавање су посебна прича и да, тамо је то јако уочљиво... Али, опет, нема сврхе када се изађе у стварни живот из тог направљног профила, кад тамо... :))
ОдговориИзбришиХвала на комплименту за музику! :)
Zato ja predlažem ljudima da se i upoznamo i pogledamo u oči, pa da vidimo šta kažu koze, a šta rogovi. Al' ne vole ljudi da izlaze iz virtuelnog sveta. Mislim na ovaj blogerski svet (ne na ove smuv-ulet portale). I meni iskustvo kaže da ima tu puno nepodudarnosti kada je u pitanju ovakav vid komunikacije i kada se sa nekim i sretneš. Zato se meni sve više čini da je isključivo virtuelna komunikacija mlaćenje prazne slame, jer u stvari i ne vidim neku svrhu u svemu tome.
ОдговориИзбришиМогу да разумем и мале неподударности, али неке драстичне и не баш.
ОдговориИзбришиНисам мислила на блогерски свет, у смислу написаних постова, већ уопште на овај вид комуникације.
Није лоша идеја, једног дана организовати сусрет оних који пишу блогове, али и оних који их читају:-) Па ко дошао, добро дошао:-)
Razumela sam šta si htela da kažeš, i ja sam mislila na to. :-) Ako bude zainteresovanih, ću da budem dobrovoljac za organizaciju, pa što ti kažeš, ko hoće da dođe, dobro je došao. :-)
ОдговориИзбришиO, da, dobro mi je poznat taj fenomen virtuelne hrabrosti. Infuzija samopuzdanja nesigurnima. Čini ih nevidljivim, a oni su to, potajno oduvek želeli. Ili im daje priliku da žive život kakav nikada nisu imali.
ОдговориИзбриши