У мојој глави станујеш...

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије...

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ja ти одшкринем врата: низ басамке
Силазиш у врт за кога нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда, неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад, (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)
Спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на пос'о с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
По пола мога клупка мота.

Видим са твога лица пуно мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил' ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...

Стеван Раичковић

Ako možeš...

Ako možeš da sačuvaš razum, kada ga svi oko tebe
Gube i osuđuju te.
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe, kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju.
Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž.
Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji
I da ne izgledaš, u očima sveta suviše dobar,
Ni tvoje reči suviše mudre.

Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (same sebi) cilj.
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu
I da nepokolebljiv uteraš i jedno i drugo u laž.
Ako možeš da podneseš da čuješ, istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale.
Ako možeš da gledaš, svoje životno delo srušeno u prah
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom.

Ako možeš, da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom sve staviš na kocku.
Izgubiš i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak.
Ako si u stanju, da prisiliš svoje srce, živce, žile,
Da te služe još dugo, iako su te već davno izdali
I da istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više,
Do volje koja im govori: ’’Istraj!’’

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom, a da sačuvaš svoju čast
Ili da opštiš sa kraljevima i ostaneš skroman.
Ako te najzad niko, ni prijatelj, ni neprijatelj, ne može uvrediti.
Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano.
Ako možeš da ispuniš, minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda.
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu.
I što je više, tada ćeš biti ČOVEK sine moj.

Rađard Kipling
(prevod Ivo Andrić)