Виртуелна храброст

Виртуелна храброст је ту, увек. На форумима, блоговима, причаоницама... Олако се изговора нешто што се иначе, у реалном животу, не би рекло.

Схватам да су блогови многима "издувни вентил", лични дневник писан под псеудонимом или не, свеједно. И да они који то пишу, у највећем броју случајева, пишу "за своју душу", без обзира да ли имају читаоце или не. У том смислу блогови и имају своју вредност, и своју добру страну.

Ретке су особе које ће вам рећи у лице оно што су вам индиректно рекле на неком форуму, или директно, преко мејла, ћаскања,... Таквих скоро да и нема, или се бар ја не сусрећем са њима :) Најдрастичнији случај је случај једног корисника система за електронско учење, кога се најчешће и сетим када је виртуелна храброст у питању. Дешавања су можда од пре годину дана. Док сам читала те његове постове, дуге, пуне сарказма и неодобравања, створила сам у себи неку врсту предубеђења да се ради о храброј особи која ће исто тако разговарати и уживо. Пошто је у то време неко други "сарађивао" са том особом, мени су једино стизали мејлови са новим порукама са тог форума.
Сусрели смо се доста касније, везано за исту проблематику. Уживо. Једном, два пута, три пута... И све и да покушам да се сетим боје гласа, не бих успела... Чак ни у сну не бих могла да повежем да је то иста особа. Тих, несигуран, збуњен, можда чак и уплашен? Такав утисак је остављао сваки пут. Ни трага од оног "форумаша".

Кренула сам од тога да му више одговара електронска комуникација, да једноставно не воли или не жели да разговара уживо. И да се не ради о некоме ко је само виртуелно храбар већ да је једноставно такав тип особе у комуникацији са неким са ким можда и не би причао, да не мора ;)

Стицајем околности, његови блиски познаници које упознајем, чувши да имамо "заједничког пријатеља" упућују ме да он ужива у електронској провокацији и препуцавању преко порука... То му је једини начин на који ће и исказати негодовање или одобравање, свеједно...

Чему храброст на форуму, ако је нема у реалном животу? Можда само у испуњењу неких личних хирова, али на дуже стазе не видим ништа корисно у томе.
Остаје да се запитамо да ли би на исти начин рекли то што негде, у овом виртуелном свету напишемо...

"Ко те потера једну миљу, иди за њим две"

"Чули сте да је речено: Око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те ко удари по десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом, и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди за њим две. Дај ономе који од тебе тражи, и не окрећи се од онога који хоће од тебе да позајми." (Мт. 5:38-42).

Окрећете ли и други образ ако вас неко удари по десном? Или поступате другачије? И ако "окрећете други образ", да ли то радите зато што сте хришћани, или имате неке своје личне разлоге?

Не могу рећи да су ме баш пријатни догађаји подстакли да отворим ову тему. Без обзира на све, окренула сам и други образ.

Одувек сам сматрала да је то најисправнија могућа одлука, да на зло око нас не треба одговорити злом. Али то је често другима чудно, наивно, неприхватљиво, глупо...

Волела бих, да они који ово прочитају, у коментару доврше реченицу: Ко тебе каменом, ти њега... Уз образложење, наравно :)

Чему нас је научила 2009.? :)

Уместо класичног резимирања протекле године и прављења планова за идућу (што и иначе никада нисам радила :)) објављујем текст преузет са сајта мудрих мисли, и свима вама желим да у следећој години научите бар део поменутих ствари. Наравно, ако то већ нисте :)

"Научио сам, да не можеш некога натерати да те воли.
Све што можеш учинити јесте, да будеш неко ко се може волети,
Остало зависи од других.
Научио сам, да ако је мени стало до некога,
Не мора значити да је и њему стало до мене.
Научио сам, да су потребне године да би се изградило поверење,
А само секунде да би се уништило.
Научио сам, да ми је потребно много времена,
Да бих постао особа каква желим бити.
Научио сам, да смо одговорни за наша дела,
Без обзира како се осећамо због њих.
Научио сам, да ти контролишеш своје понашање или
Оно контролише тебе.
Научио сам, да без обзира колико је веза страсна и бурна,
Ватра се постепено гаси и боље би било да на њено место
Дође нешто друго.
Научио сам, да имам право бити љут, али немам право бити окрутан.
Научио сам, да се право пријатељство на великој удаљености не гаси,
Што важи и за праву љубав.
Научио сам, да ако ме неко не воли онако како бих ја то желео,
Не значи да ме не воли уопште.
Научио сам, да зрелост не зависи од броја рођендана, него од искуства
И оног што си научио.
Научио сам, да није само довољан опроштај од других,
Некада мораш научити како опростити сам себи.
Научио сам, да се свет неће зауставити, без обзира на моју
Патњу и бол...
Научио сам, да не мора значити да се две особе не воле,
Ако се свађају, а да се воле, ако се не свађају.
Научио сам, да не морамо мењати пријатеље,
Ако схватимо да се они мењају.
Научио сам, да не треба увек тежити да откријеш тајну,
Јер би то могло променити твој живот заувек.
Научио сам, да два човека могу гледати исту ствар,
А видети потпуно различито.
Научио сам, да они до којих вам је навише стало,
Буду прерано одузети."

Denise Hale is a true original!

Она је најпознатија и најгламурознија особа у Сан Франциску. Пријатељ многих краљева и оних који су краљевске крви. Подржава бројне фондације и редовно посећује познанике широм света. “She knows everyone, and everyone knows her”, можда је реченица која је најбоље описује.О њој пишу многи, али највише они који је уопште не познају:) Како сама каже, представља енигму за већину људи, а разлог томе налази у свом пореклу.

Рано детињство је провела у Београду, а њени преци су из околине Крагујевца. Живот је води у Рим, Париз, затим у Сан Франциско, и а то на крајње неуобичајен начин.
Свом пореклу приписује другачији начин размишљања, нарочито у поређењу са људима који, као и она, на неки начин воде привилегован живот.
Воли друштвени живот који има, али ипак цени вредност самоће и присуство једног или два пријатеља.
Пре неколико година, Дениз Хејл је посетила Србију. Постојање Универзитета у Крагујевцу са 11 факултета је било право изненађење за њу. Убрзо затим је, у сарадњи са Фондацијом Престолонаследника Карађорђевић, доделила стипендије студентима са тог Универзитета. Сада је то већ традиција.
У мају 2007. упознала сам госпођу Дениз Хејл. Била је све оно што не очекујете од особе који води најгламурознији и најлуксузнији живот који можете да замислите.
Скромност какву ћете ретко код кога уочити :)
Подсетила ме на Киплингову песму и стих који се у овом случају може схватити буквално
"Ако можеш да се помешаш са гомилом и сачуваш своју част,
Ако можеш да општиш са краљевима и останеш скроман..."

Мапе ума

Да би повећали учинак свог учења и дошли до јаснијег размишљања могу се користити и мапе ума. Људски мозак "воли" да памти кључне идеје, па после прочитанoг текста са мноштвом информација, направите једну овакву мапу.

Шта вам је потребно?
Неки од програма који се за то користе, или једноставније... Парче папира и фломастери, или бојице. Што више боја користите, то боље.

Најпре нацртајте центар мапе ума, а то је ваш кључни појам, или кључна идеја. Затим из централне тачке изведите гране које представљају остале теме и идеје, а и из њих опет следе мање гране, које садрже мање важније појмове.
Такође је битно да за сваку ставку имате одређену асоцијацију.
И то је углавном довољно за почетак. Почните и временом развијте сопствени стил у коришћењу мапа којe ће вам сигурно помоћи.

Само вас посматрамо...

Да ли је Велики Брат само још једна у низу тзв. reality show-a или нешто сасвим друго? У последње време имам утисак да смо све ближи том феномену и у свакодневном животу. Не, нисам упала у параноју :)
Само видим мале камерице на сваком ћошку па и у нашем "храму знања" ;) А нови "суптилни" предлози су и да се уведу и у учионице :)


Не волим камере и до сада сам их успешно избегавала :) Али, по свој прилици, мораћу и са тим да се суочим.
Кад дође до тога, угледаћу се на учеснике ВБ-а који су успели да их занемаре још од прве вечери ;)

Зашто праведници страдају, док грешни уживају?

У Чачку је одржано једно занимљиво предавање под називом: "Зашто праведници страдају док грешни уживају?" Предавање је одржао професор Теолошког факултета др Драган Милин.
Ако сте искрени, признаћете да сте бар једном себи или неком другом поставили то питање. Да ли сте пронашли одговор? И како живите са чињеницом да тако функционише наш свет? Да ли сте бар покушали да то промените? И да ли је уопште то могуће променити?
Много питања... А одговора нема...
Они који верују у судбину, рећи ће "Тако нам је суђено", "Сви имамо свој пут...". И вероватно ће се помирити са свим што се дешава. Живеће неким учмалим животом и верујем да им све то неће пуно ни засметати.
А ми који не верујемо у судбину и у то да је нешто унапред предодређено, већ да сами градимо свој пут, питање је шта ћемо ми да радимо? Где ћемо да нађемо одговор за сва испаштања праведних и сва уживања грешних? И шта ће нас водити путем праведних ако знамо да нас чека страдање?
Покушао је др Милин да понуди одговоре и да присутнима покаже да ипак треба да живе часно, без обзира на све.
Покушао је да објасни да је испаштање потребно због искушавања самих себе, спасења, опраштања грехова... "Праведници пролазе кроз страдања као што злато пролази кроз пећ, тако да њихова праведност сија непролазним сјајем". Страдање треба поднети ради утехе другима, да их одврати од гордости и да други не би мислили о нама више него што треба...
Ако се само осврнете око себе, лако ћете распознати ко страда, а ко ужива. А ако још мало пажљивије погледате видећете праведне како су помирени са својом савешћу, смиренији, јачи у искушењима. Док су ови други егоисти, лаковерни, немилосрдни...
Не дајем свој одговор на питање зашто наставити путем праведних. За њим морате сами да трагате. А да у том трагању не дођете у заблуду.
Битно је само да не одустанете од тога. Крените од свог срца, то је најбољи почетак...

Ћирилица vs Latinica

Пишете ли ћирилицом или латиницом? Да ли више волите када вам стигне писмо или мејл написано ћирилицом?

Ћирилица vs Latinica
Вечито питање.

Ако кажете ћирилица многи ће вам рећи да сте националисти и навешће вам милион разлога зашто треба писати латиницом.

Ако кажете латиница, многи ће вам рећи да је то светогрђе и да сте антисрби.
Овај пост и сваки следећи ће бити написан ћирилицом. То не значи да сам националиста или да не знам или не желим да пишем латиницом.

То значи да желим да дам свој мали допринос очувању свог писма. Не желим да остане само део традиције. Наравно, користим оба писма, јер мислим да се не треба одрицати онога што имамо, а то су два писма.
Али, за једно од та два писма постоји оправдана бојазан да ће нестати. А то је ћирилица.
Обрадовао ме је јако допис који је стигао на факултет. Према њему сва званична документа треба да буду на ћирилици.
Постоји нада да ћемо је сачувати. Кад кажем ми, мислим на Србе, Русе, Украјинце, Бугаре,... Чини ми се да се ми, иако смо на првом месту, најмање трудимо да сачувамо ћирилицу. Приоритет председника Русије је, како је сам изјавио, увођење ћириличних интернет домена.
Одлична идеја да у веку глобализације која руши све пред собом, сачувамо неку своју посебност.