Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије...
Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.
Ja ти одшкринем врата: низ басамке
Силазиш у врт за кога нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.
(Док за то време, можда, неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)
Некад, (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)
Спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на пос'о с лицем ко да плачеш.
Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
По пола мога клупка мота.
Видим са твога лица пуно мира
Да не знаш како живиш два живота.
У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил' ме љубиш?
Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш...
Стеван Раичковић
Нема коментара:
Постави коментар